Mali Pariz i srpska Atina, Kaunas i Novi Sad, dve evropske prestonice kulture vežu i dve lokalne zajednice, Šanči i Almaški kraj. Kao članice FARO mreže Saveta Evrope, ova dva udruženja aktivno rade na zajedničkom povezivanju i razmeni ideja i iskustava u oblasti očuvanja kulturnog nasleđa.
Gosti Novog Sada su Ed Kerol, predstavnik zajednice Šanči i Darius Petrulis, umetnik iz Kaunasa. Darius će boraviti u našem gradu na umetničkoj rezistenciji i tokom 14 dana fotografisaće Almaški kraj. Na izložbi početkom marta imaćemo priliku da vidimo naše okruženje okom stranca, a upoznaćemo se i sa kulturnim nasleđem Dariusovog rodnog mesta.
U veoma prijatnom i neformalnom razgovoru od naših gostiju smo saznali više o ovoj fantastičnoj saradnji.
Dolazite iz litvanskog grada Kaunasa, malog Pariza, evropske predstonice kulture. Deo Kaunasa je vaš kvart Šanči.
Darius: Šanči se izgovara slično kao šansa i postoji legenda u vezi imena. Šančai je oblast blizu najveće reke, Njemen. Kada je krenuo u pohod na Rusku imperiju, Napoleon je baš na tom mestu prešao Njemen i rekao: „Prešli smo reku i nismo izgubili nijednog vojnika. Imamo dobru šansu.”
I istorijski gledano, ovo područje je vojna zona iz perioda carske Rusije. Naš grad je bio najveća tvrđava zapadne Rusije.
Ed: U tom kvartu postoji 20 uličica koje vode ka reci. Tako da se može reći da „zadnji deo“ Šančija gleda na reku. Ili, da budem poetičniji, izgleda pomalo kao paunov rep – kada paun raširi perje, sve vodi naniže ka reci.
Na mnogo načina, Šanči je nastao u odnosu na reku. Napravljen je s pogledom na reku, dok mu je „leđa“ činila vojska i tvrđave. U prošlosti, pristup toj oblasti bio je ograničen, tako da je Šanči praktično bio pritisnut uz reku.
U Vašem radu fokusirani ste na Šanči, a sa sobom ste i doneli deo fotografija koje će naša publika imati prilike da vidi.
Darius: Pokušavao sam da pronađem delove identiteta našeg mesta. Nisam se fokusirao na vojne objekte i tvrđavu od cigle. Umesto toga, izabrao sam obične kuće, one koje su ljudi sami gradili, od drveta.
Početkom 20. veka u Kaunasu je industrija procvetala. Grad je rastao, a vlasnici fabrika su radnicima davali kredite da izgrade sopstvene kuće.
Šanči je veoma je gusto naseljeno mesto, parcele su veoma male, a kuće su građene samostalno ili jeftino. Izgledaju malo neuredno, ali raspored je zanimljiv – kao prsti na dlanu. I sve vodi ka reci.
U Kulturnoj stanici Svilara 3. marta će biti otvorena izložba Vaših fotografija.
Darius: Teško je predstaviti mali deo Litvanije Srbima, jer uopšteno govoreći, kada doneseš fotografije iz jedne zemlje u drugu, teško je nešto objasniti – deluje vrlo egzotično. Tako da ću pokušati da prikažem nešto što nam je slično. Ne razlike, već sličnosti. Moj žanr su obični ljudi i uobičajena arhitektura. Nema poznatih ličnosti, nema luksuznih kuća. Samo vrlo, vrlo jednostavne stvari.
Bićete u Novom Sadu na umetničkoj rezistenciji do 4. marta, ideja je da u tom periodu obiđete Almaški kraj i da ga fotografišete.
Darius: Da, pokušaću sve da posmatram svojim očima i pokažem vam ono što ja vidim. Jer vi ovde živite, poznajete sve 100%. Ja sam samo turista, stranac. Dolazim na nekoliko dana i potrudiću se da publici pokažem tačno ono što mi privuče pažnju – ono što je meni zanimljivo, a što vi možda ne primećujete.
Ed: Dakle, to će biti pogled stranca. I doneo je deo radova iz Šančija.
Darius: Da, tako da je to dijalog između već završenih radova iz Šančija i onih iz Almaškog kraja koji još nisu ni nastali. Još su „u pećnici“, što bi se reklo.
Ed: Biće vrlo zanimljivo. Možda čak i katastrofa! Ali važno je reći nešto i o Dariusu – on zapravo nije fotograf. Ako gledamo klasičnu definiciju fotografske struke, Darius se ne bi smatrao fotografom. Jesam li u pravu ili pričam nešto strašno?
Darius: U pravu si. Završio sam tekstil na Akademiji umetnosti i bio sam slikar na svili. Oslikavao sam haljine i svilene materijale. Ali kada je naša tekstilna industrija propala, morao sam da se prilagodim stvarnosti.
Dakle, ti si umetnik.
Darius: Da, radio sam u video produkciji, a zatim sam izabrao fotografiju. Ali, pošto dolazim kao umetnik, a ne kao fotograf, tehnika nije moja primarna briga. Jeste važna, ali nije jedini prioritet. Razlika između umetnika i fotografa je u tome što fotografi teže savršenoj slici, dok umetnik, ako ne može da uhvati savršenu scenu – on će je nacrtati na slici.
To je razlika između mog pogleda na fotografiju i klasične fotografije. Pošto volim da crtam i slikam, lako mogu malo da promenim sliku. Za mene to nije problem. Ali u klasičnoj fotografiji, menjanje slike je skoro tabu. Ja to radim slobodno.
Biće vrlo zanimljivo jer većina stranaca koji dođu žele da kupe nešto i odnesu vrednost sa sobom. Ali, umetnik dolazi kao stranac na strano mesto da bi nešto predstavio. Tako da to postaje trenutak dijaloga s lokalnim kontekstom, a ne samo uzimanje.
Ed: Darius je u Novi Sad došao iz Beča, a kada ideš u Beč, ideš u grad koji je poput robotskog grada. Sve je veoma savršeno i potpuno. Ali ovde ima kiseonika, i to je veoma lepo. Kao da je ljudski. Ono što mogu da kažem o Novom Sadu – to je kao biljka koja počinje da raste iz zemlje, a ti ne znaš šta će iz nje izrasti. Vidiš samo savršen početak, i to je tako prelepo. Ali šta će postati, ne znaš. U nekoj zapadnoj zemlji, već vidiš šta jeste, i to je to. Nema varijacija.
Ove godine FARO mreža Saveta Evrope slavi 20. godišnjicu. Možete li nam reći nešto više o Faro konvenciji?
Ed: Faro je jedna od evropskih konvencija Saveta Evrope koja se bavi vrednošću kulturnog nasleđa za društvo. Postoji mnogo aspekata toga koji imaju vrednost. Naravno, mnogi će doći i reći: „Moramo sve srušiti i početi iznova.“ Ali zaista, ako pronađete nešto poput Svilare što je živo, što je živo nasleđe, onda je to nešto veoma zanimljivo.
Dvadeset godina mogućnosti da kažemo da nasleđe nije samo ono što vlada proglasi za nasleđe, već i ono što ljudi sami vrednuju kao deo svog identiteta i osećaja pripadnosti. Darius je zainteresovan upravo za to – šta ljudi smatraju svojim identitetom i svojim nasleđem, svojim osećajem pripadnosti, a ne toliko za ono što vlada kaže da je važno nasleđe ili ključna vrednost.
Mislim da je to ono što je FARO omogućio – dao je priliku da imamo nacionalni identitet i politiku, te velike stvari koje su nam potrebne.
Ali FARO osvetljava ono malo nasleđe. A to je nasleđe malih ljudi, malih zajednica. To je važno, naročito danas, jer danas niko ne oseća povezanost ni sa čim… osim, možda, sa novcem.
Šta Almašani i okrug Šanči imaju zajedničko?
Ed: Mi smo deo centralne i istočne Evrope u okviru organizacije i već smo imali razmene između Šančija i Almašana. Vodili smo mnogo razgovora o zajedničkim projektima.
Čak smo se prijavljivali za mnoge projekte, ali nikada nismo dobili finansiranje da ih sprovedemo. Tako da je, na neki način, ovo prvi put da zaista radimo nešto zajedno. To je pomalo istorijski trenutak za nas iako poznajem Almašane i Violetu još od 2017. godine, a tek sada imamo priliku da praktično sarađujemo.
Evropske prestonice kulture to mogu mnogo brže da urade, jer dobijaju puno novca. Ali, male stvari rastu sporije. Uvek mislim da je naš odnos pomalo poput hrastova. Mi smo dva mala hrasta, ali rastemo veoma, veoma sporo.
Možete li mi reći nešto više o zajednici Šanči?
Ed: Mi smo udruženje građana, grupa iz zajednice, iz kraja, ljudi koji su zaista zabrinuti za budućnost svog naselja. I to je ono što nas pokreće.
A Darius dokumentuje život ovog kraja. To je zaista važno. Stalno govorim članovima zajednice – misle da će on zauvek biti tu, ali neće. Godinama je beležio promene u trenutku kada su ljudi želeli da naprave velike promene.
U tom smislu, naše udruženje je veoma slično ljudima iz ovog kraja, onima koji su zaista zainteresovani za kraj u kojem žive i žele da on raste u korist ljudi koji tu žive.
Ne samo za spoljne investitore, koji dolaze da izvuku vrednost.
Sa Edom i Dariusom razgovarala Ivana Damjanović
Fotografisao Vladimir Veličković
