On je srpski umetnik svetskog renomea, kojeg je teško svrstati samo u jednu vrstu umetnosti. Isto tako su i njegovi radovi pronašli svoje mesto u brojnim evropskim i svetskim galerijama i izložbenim prostorima – Pariz, Njujork, Singapur… Sada će prvi put svetlost dana ugledati radovi nastali u poslednje dve godine i to baš pred publikom u Novom Sadu. U pitanju je Beograđanin Vladimir Lalić čija će izložba „Voir à travers moi – You see through me” biti otvorena večeras, 28. oktobra u 18 sati, u Kulturnoj stanici Svilara.
Pred otvaranje razgovarali smo sa ovim mladim i trenutno jednim od najuspešnijih srpskih umetnika koji smatra da „umetnost neće nikad umreti, samo će menjati forme“ , o tome sa kojim formama će nas upoznati na izložbi, koliko je ta ista umetnost „pretrpela“ zbog pandemije i koje su posledice, da li je upravo umetnost pokazatelj društvenog stanja i kako on vidi grad koji će biti Evropska prestonica kulture, u kom će i njegovi radovi biti premijerno prikazani sve do 10. novembra.
Izložba u Kulturnoj stanici Svilara predstaviće nam Vaše, do sada, još neobjavljene radove na pleksiglasu. Šta će izložba obuhvatiti i šta je uticalo na to da baš u Kulturnoj stanici Svilara Vaša dela dožive „premijeru“, kako ste odabrali radove za ovu izložbu?
Izložba obuhvata radove urađene u poslednjih dve godine koje povezuje materijal na kom sam stvarao, a to je pleksiglas i moj crtačko-likovni odnos prema telu i ispitivanju granica čovečnosti. Samo dva rada su iz 2018. godine, jedan iz 2019, a svi ostali su nastali ove godine, tako da su veoma sveži iz ateljea, puni meteža sadašnjeg vremena, rekao bih. Odabir radova je išao organski, na licu mesta. Sakupio sam namerno više radova nego što može da stane i pustio prostor da mi sugeriše koji rad gde može najbolje da bude postavljen. Visina plafona, ritmika belih zidova i zidova od opeke i sivog betona, bakarne cevi od grejanja, čine Svilaru unikatnim izlagačkim prostorom, koji me je veoma inspirisao. Estetika revitalizovane stare fabrike ide dobro sa estetikom mojih radova. Same te niše su dobro poslužile za četiri instalacije u velikoj sali, čak sam i koristio metalne šipke koje nisu predviđene za kačenje, kako bih još više radove implementirao u prostor. U gornjoj sali postavljena je interaktivna instalacija. Rasveta je odlična, a moram da primetim i sam tim Svilare je profesionalan i inovativan, na čelu sa Violetom Đerković. Svi sjajno rade svoj posao sa osećajem za bitne detalje, koji su neophodni za dobru izložbu. Kada me je Vladimir Marinković, direktor Francuskog instituta u Novom Sadu, pozvao da pravimo izložbu, želeo sam da to bude izložba koja će premijerno da prikaže moje recentne radove. Ovakav poduhvat nije lak, ali Vladimir je veoma iskusan u organizaciji događaja, ima osećaj za vizuelnu umetnost, a kao muzičar je kolega, tako da shvata oba moja stvaralačka sveta. Bilo je zadovoljstvo imati takve ljude na ovom projektu.
Izložba je i interaktivna. Na koji način će publika moći da učestvuje?
Mala sala na spratu je izdvojena da bude u potpunom mraku. Posetioci ulaze sa baterijskim lampama ili svojim mobilnim telefonima, gde osvetljavaju crteže na pleksiglasu, koji vise sa plafona. Kada se osvetle, crteži se projektuju na zidove, praveći teatar senki. U zavisnosti od pomeranja svetla, svaki posetilac režira sopstvene projekcije. Ako više ljudi u isto vreme osvetljava, to je još interesantnije, jer se senke multiplikuju.
Koliko se razlikuje publika u gradovima poput Pariza i Njujorka i ovde kod nas? Kakvi smo kao konzumenti umetnosti?
Ne toliko različiti, rekao bih. Kod nas kao i svuda u svetu postoji interesovanje za umetnost. Ovde za nijansu više postoji ona fraza „Ja se ne razumem u umetnost“, ali to se dešava i u centrima umetnosti. Ali čim ljudi probiju tu barijeru, koja je sociološka, malo nametnuta, obično daju, čak, smelija tumačenja nego u velikim gradovima. Možda su ovde ljudi i naviknutiji na bizarnije vizuelne sklopove. Samo, ovde se ne shvata koliko umetnost može da bude veliki biznis, kao što je u inostranstvu. U Parizu na većini bilborda su reklame za izložbe u muzejima i ljudi su upućeniji na to što se pruža. Najveći problem ovde je kupovno tržište, koje je jako malo.
Kako vidite situaciju u kojoj su se umetnost i kultura našle usled pandemije. Kakve nas, po Vašem mišljenju, posledice tek očekuju?
Situacija je teška, kao i u drugim oblastima. Postoji jako malo olakšica za sve delatnosti koje se bave javnim događajima. Pošto se bavim autorskom muzikom (Organized chaos) i igram u predstavama mogu da osetim na svojoj koži kako to izgleda. Za koncerte bendova sada je ubedljivo najteže, cela ta industrija je pred kolapsom. Pozorišta se nekako snalaze, rade se predstave sa smanjenim kapacitetom, a izložbe se otkazuju i prave virtuelno. Mislim da će sve ovo da rezultira „bubble“ efektom na svetskoj umetničkoj sceni. Oni koji su jaki postaće još jači, a većina malih galerija i institucija će ispasti potpuno iz igre. Ali uprkos svim negativnim stvarima, fantastično je kako umetnici pronalaze inovativne načine da se izraze i da pošalju svoju poruku u svet. Umetnost se pojavila rođenjem svesnog čoveka i neće nikad umreti, samo će menjati forme.
Kako ste Vi „iskoristili“ te nove uslove koje je pandemija postavila u prethodnih nekoliko meseci? Da li Vas je, na neki način, ta situacija u kojoj se ceo svet i dalje nalazi, inspirisala za dalje radove, pogotovo što ste aktivni na različitim umetničkim poljima?
Ja sam period izolacije proveo veoma radno, otuda i toliko novih radova koje izlažem. Iako zaista nisam za bilo kakvu vrstu zatvaranja, iskoristio sam to vreme maksimalno. Ja reagujem na metež i buku sveta, nisam miran tip, osluškujem unutar mog sveta šta se dešava napolju, i to, kroz jednu umetničku prizmu, uplivava u moje radove. Četiri rada iz serije „Sobe“ su i nastala iz skica koje sam radio tokom „zatvaranja“. Na muzičkom planu sam radio na „Quaratine project“ gde sam onlajn sarađivao sa muzičarima sa kojima nisam nikada lično svirao. Najveći problem je pomeranje događaja. Od marta pokušavam da otvorim samostanu izložbu, a mjuzikl „Jesus Christ Superstar“ u kome igram jednu od glavnih uloga, je pomeren za sledeću godinu. To pomeranje dodatno iscrpljuje. Otežano je samo slanje radova. Trenutno su mi neki radovi na grupnoj izložbi u Velikoj Britaniji i bilo je izuzetno teško poslati ih.
Shodno tome, da se nadovežemo na prethodno pitanje, koliko su upravo umetnost i kultura ključne u prikazu jednog društvenog, socijalnog, a ove godine globalnog stanja?
Na umetnosti je uvek zadatak da prikaže trenutno stanje u društvu. Ljudi na mojim izložbama tako i reaguju, prvo su malo zblaznuti, a potom i kažu, pa da, ovo jeste ono što nam se trenutno dešava. A sada više nego ikada treba da se okrenemo kulturi, jer samo se njoj i okrećemo kada je najteže.
Kako Vi vidite titulu Evropske prestonice kulture koju Novi Sad nosi, koliko po Vašem mišljenju to može biti značajno ne samo za grad koji nosi titulu već na nacionalnom nivou i da li je po Vama Novi Sad zaista prestonica kulture?
To je veoma značajna titula, a za sada mi deluje da nju Novi Sad dobro nosi. Svaki put kada dođem u Novi Sad ponovo se zaljubim u taj grad. Uvek je osveženje od Beograda u kom sam rođen. Novi Sad treba da iskoristi ovu priliku maksimalno, na dobrom je putu i jedva čekam da vidim kako će se sve to razvijati. Najbitnije je dovesti što više stranaca i umrežiti umetnike, kustose, investitore i ljubitelje umetnosti.
Izložba „Voir à travers moi – You see through me” biće otvorena do 10. novembra, u okviru saradnje Francuskog instituta u Novom Sadu i Fondacije „Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture”.
Organizatori mole sve posetioce da se, radi očuvanja zdravlja i lepšeg i kvalitetnijeg uživanja u kulturnim sadržajima, pridržavaju svih mera. Posetioci su u obavezi da nose zaštitne maske na svim događajima. Kontroliše se maksimalan broj ljudi u zatvorenom prostoru. Organizator zadržava pravo izmene održavanja programa i formata događaja u slučaju promene epidemioloških mera.
