Izložba „Horos Srba svetitelja” – ikone Jelene Hinić na fotografijama Radeta Kovača biće otvorena 8. februara u 19 časova u Kulturnoj stanici Svilara.
Crkvu kao građevinu iznutra obasjava njen horos i njemu su od starine ktitori i majstori ukrašavanja poklanjali dostojnu pažnju. Ipak, jednom postavljeno, ovo kružno svetilo u hramovima, uprkos svojim dimenzijama, neretko izmiče pažnji vernika, koja se, kroz njegov prsten i lance koji ga nose, više upućuje zidnim slikama, kada je pogled uperen naviše. Tako je i sa horosom crkve Svetog Save na Vračaru, čija se ogromna kružnica čini malenom u ambijentu neboparnih svodova i kupole, koji blistaju zlatom mozaika. Ova izložba stoga ima za cilj da ovaj hramovni horos „spusti na zemlju“, te da vernicima i svim poklonicima pravoslavne umetnosti približi ovo remek-delo savremenog ikonopisa, posredstvom reprodukcija, ali i majstorskih fotografija.
Mnogo je nadahnuća i promišljanja potrebno da se podigne i ukrasi svaka crkva, a taj zadatak je posebno složen i osetljiv kada se radi o tako veličanstvenom hramu kakav je Svetosavski. U stvaranju likovnog programa nepreglednih zidova i širokog ikonostasa može se izgubiti iz vida koliko je značajna dekoracija jednog horosa, ali se to u ovom slučaju nije dogodilo. Zadatak je uspeo pre svega zahvaljujući izboru majstora-ikonopisca, Jelene Hinić, kojoj je ne samo ukazana čast i data sveta dužnost, već i poklonjeni poverenje i široka sloboda da, sa blagoslovom počivše uspomene patrijarha Irineja, osmisli konačni izbor svetitelja koji će biti prikazani.
Jelena Hinić je, pre svega, morala da načini njihov izbor, te da iz svojevrsne galaksije svetih Srba odabere jedno smisleno sazvežđe. U stvari, odabrala je dva, jer je ovu skupinu pažljivo podelila na dve celine: spoljašnji i unutrašnji prsten horosa. Takva zamisao je, uz težnju da se ne izostavi nijedan rod nacionalnih svetitelja, iznedrila izuzetno doslednu i harmoničnu celinu sa dva lica.
Pored toga, Jelena Hinić je i diplomirani istoričar umetnosti, te stoga i veliki poznavalac srpskog srednjovekovnog i potonjeg tradicionalnog crkvenog stvaralaštva. Iz obilja osvedočenih uzora ona je i ovom prilikom znala da odabere one koji najviše odgovaraju prilici. Likovi svetih verni su koliko je god to moguće, a ikonografski obrasci i detalji – odeća, insignije, atributi – izabrani su iz repertoara osvedočenih, drevnih ostvarenja koja su izdržala svaki ispit vremena.
Tradicionalno, ikone nisu bile na ovaj način izlagane, već uvek odmah posle izrade i blagoslova postavljane na mesta koja su im bila namenjena. Danas, postoji opravdanje i razlog da se ikone i na ovaj način približe publici. U ovom, slučaju, istina, radi se i reprodukcijama, upravo zato što su originalna ostvarenja zaista već tamo gde treba da budu. Ali, izložba je opravdana jer je neophodno javnosti iz blizine pokazati ono što u visinama pod kupolom hrama Svetog Save moraju gledati sa velike distance.
U pomoć je, stoga, priskočio majstor i posvećenik fotografije („svetlopisa“), Rade Kovač. Njegov doprinos je izuzetan, a na neki način otelovljuje različitu ulogu koju je fotografija imala u dva sukcesivna istorijska perioda. Prvobitno, ona je bila dokument za savremenike i potomstvo, objektivno svedočanstvo o tome kako neko ili nešto izgleda. Upravo tu funkciju ispunjavaju velike, 1:1 reprodukcije pojedinačnih ikona, na kojima se vide svi detalji i majstorstvo originala. Uglovi posmatranja koje je odabrao su tako istančani da se na njima otkrivaju koliko namera autora, toliko i „slučajni“ sinhroniciteti. Naime, pažljivim posmatranjem tih fotografija, mogu se na njima uočiti izuzetno intuitivne veze između odrabranih pojedinačnih svetitelja na horosu sa ličnostima u pozadini, predstavljenim na mozaicima hrama Svetog Save. Stoga je ova izložba i poziv posetiocima da te veze sami otkrivaju i u tome nalaze duševno zadovoljstvo.
