Спој лепоте, духовности и писане речи
Културна станица „Свилара”угостиће од 18. до 29. маја Међународну изложбу „Калиграфија и типографија Јунуса Емреа”. Идеја ове изложбе, која је резултат сарадње Факултета ликовних уметности Анатолијског универзитета и Института „Јунус Емре” је да представи међународној публици естетску моћ турског језика спајајући универзалну поруку великог суфијског песника Јунуса Емреа са визуелним уметностима. Изложба при томе доноси радове који представљају класичне и савремене интерпретације калиграфа и типографске аранжмане графичких дизајнера. Истовремено, она скреће пажњу на традиционалну исламску калиграфију, за коју поједини савремени историчари уметности тврде да је вековима баштинила вредности које је европска модерна уметност тек у 20. веку открила – као што су аутономију линије, ритам форме, редукцију фигурације и медитативна природа слике. О концепту изложбе али и значају калиграфије у турској култури разговарали смо са др Зехром Шкријељ, историчарком уметности из Института „Јунус Емре” у Београду.
За калиграфију се често каже да представља „аутентични симбол” па чак и „најимпресивнији жанр” исламске уметности. Зашто је то тако?
– Исламска калиграфија је јединствен начин изражавања, где је реч у центру уметности, а уметници који се њом баве наставили су да раде онако како се радило још од VII века, с потребом да се записујe Кур’ан, како би се исламска вера пренела наредним генерацијама. Стога исламска калиграфија и јесте јединствена, јер се темељи на записивању Божјих речи послатих посланику Мухамеду a.c, које је онда требало на најлепши могући начин да представити свима који дођу у додир са њима. Иначе, сама реч калиграфија, коју ми данас користимо, потиче из грчког језика и значи „лепо писање”, a исто значење има и на арапском јeзику hüsn-i hat. Током векова та геометрија речи која је преточена у слику, како понекад кажемо, усавршавала се те су стварани и посебни стилови који су и данас препознатљиви у исламској калиграфији као што су сулус, специфично калиграфско писмо писано слободном руком, или куфи, декоративно-украсно и геометријско, које се пише уз помоћ линијара. Сврха исламске калиграфије у основи је остала иста до данашњих дана, а то је да се пренесе Божја реч на најлепши могући начин. Управо то је оно што је за њу јединствено и посебно.
Безмало сви аутори истичу да традиционални исламски калиграф није био само занатлија, краснописац, већ да је његов рад подразумевао и својеврсну медитацију, јер се веровало да свако слово поседује одређену унутрашњу симболику и духовну енергију.
– Исламски калиграф заиста није само уметник који ствара неку слику само ради њеног стварања, ради уметности. У овом случају је, у суштини, калиграф на некој својој мисији. Он се труди да створи нешто што ће другима, када дођу у сусрет с тим, пружити неки јединствен осећај чистоће, енергије која се преноси путем тог дела које је створено. Поједини исламски калиграфи се чак труде да када пишу, што више задрже дах, да не дишу када пишу слова, како би из њихове унутрашњости кроз руку изашло то слово, које треба да буде неко њихово унутрашње ја, да испољава њихов духовни карактер и став. С друге стране, према исламском веровању, сви ми, када дођемо на овај свет и када се у наше тело удахне душа, имамо један одређени број уздаха које треба да потрошимо на овом свету и кад се потроше ти уздаси- живот се завршава. И онда калиграфи, да би што дуже стварали, да би што више преносили лепе ствари на друге људе, се труде да свој дах задрже што дуже и да њихов живот што дуже траје.
Filip Ciślak
А када говоримо о самом значењу слова, многa слова у арапском писму, која се користе у исламској калиграфији, имају неко своје посебно значење. Рецимо, највише се у декоративним моментима користи прво слово из арапског писма, које се зове елиф. У питању је једна издужена линија и оно у ствари представља како човек на овом свету треба да се понаша; да је достојанствен, да је постојан, да тежи ка неким правим стварима и вредностима. На њега се онда надовезује слово које је исто веома присутно у калиграфским делима, а то је слово вав; оно има облик сличан деветки који лежи и представља како људско биће изгледа у мајчином стомаку али исто подсећа и на положај у којем се припадници исламске вере моле кад се спусте на земљу. То слово дакле некако симболизује нашу везу са Богом и то како смо ми повезани и на овом и на свету после овога. И врло често се та два слова међусобно допуњују: вав је оно што је божанско, а елиф оно што смо на овом свету.
Наравно, ако причамо о томе да се ради о исписивању верске књиге, сваки ће верник тежити томе да његова молитва или уопште посвећеност вери буду нека врста медитације, да се та нота прожима кроз оно што ради. Такав је био случај и са тзв. западном калиграфијом, о чему, усталом, сведоче и стари црквени рукописи. Ако, на пример, причамо о наслеђу овде у Србији, ми имамо Мирослављево јеванђеље, које представља руком писано ремек-дело из XII века. Међутим, са појавом Гутенберга и масовне штампе, односно масовне продукције књига, па и оних верских, калиграфија је у западној култури полако остајала по страни и тек од скора поново почиње да привлачи пажњу због своје лепоте. У исламској култури се, међутим, упркос свему калиграфија задржала све ове векове уз поштовање утврђених правила композиције, пропорције слова и хармоније, и због тога и дан-данас има велику специфичну тежину.
Исламска калиграфија је стекла посебан статус јер да је од почетка била непосредно повезана са записивањем Кур’ана. Но, касније су калиграфским орнаментима украшавани и зидови џамија али и свакодневни предмети, попут текстила.
– Чини ми се да ми, више фокусирани на западни свет, заправо нисмо ни свесни тога колико је у ствари у земљама као што су Иран, Турска, као што је Азербејџан, или Саудијска Арабија, исламска калиграфија у употреби. И то срећемо у калиграфским радовима у свим врстама уметности, од те, да кажемо, сржи њене, писања Божјих речи на папиру, где се увек користи црна боја и евентуално златна, када говоримо о том неком класичном приступу, па до тога да заиста имамо калиграфску орнаментику на различитим употребним предметима, као што су керамика или вез на одећи за специјалне прилике, па све до декорације џамија и других верских објеката. Дакле, исламска калиграфија има јако велику употребну вредност и дан данас, с тим да, наравно, у зависности од тога шта је тема и како се ради, може да буде преобликована и прилагођена неким стандардима који су везани за савремени свет.
Иначе, од већ неког 15. века можемо рећи да је центар калиграфије постала Турска. Постоји, наиме, једна реченица која се протеже кроз историју: да је Кур’ан дошао и објављен је у Хиџазу, у области где се налазе Мека и Медина, да је учен, односно нашим речима „рецитован“ у Египту, а писан у Истанбулу. Управо у Османском царству јако је пуно пажње поклањано исламској калиграфији. Bи и дан-данас имате у Турској људе који се називају мајсторима у тој области и код њих долазе људи из читовог света да уче тај, да кажемо, калиграфски занат, како би могли после да се изразе и на свој аутентичен начин и да стварију своја дела. У том смислу данас, како смо дошли до тачке да смо се заситили од разних хиперпродукција, мислим да се већ враћа поново фокус на оно што је оригинално, што је ручни рад, што је изворно, дубинско уметничко дело, а управо се о томе ради када говоримо о уметницима који се баве изворном калиграфијом.
Јунус Емре, чије име и носи турски институт за језик и културу, један је од најважнијих суфијских песника. У којој мери су његови стихови утицали и на калиграфске композиције?
Yunus Emre
– Јунус Емре свакако да представља једног од најзначајнијих суфијских али и генерално песника у исламском свету, а поготово је вољен и цењен у Турској, где је рођен, провео већи део живота и где је и сахрањен. Али у својим медитацијама или мисијама истраживања самог себе, спознаје самог себе, што је карактеристично за све дервише, мистике и људе који су били део суфијских редова, он је путовао и у делове данашњег Ирака, Сирије, Азербејџана… Међутим, оно што је најзначајније за њега, а што можда није познато широј јавности на овим нашим просторима, јесте да Јунус Емре био први песник који је певао о љубави према Богу на турском језику. Значи пре њега, ако причамо о Џелалудину Руми или Ел Фарабију, то су углавном арапски, персиски језик, тако да је Јунус Емре заправо приближио турски језик народу. А чим се језик приближи народу, и народ ће лакше да се поистовећује са њим и да га више употребљава. Самим тим су и та његова размишљања о себи и Богу, које је преточио у песме, се преносила у сваком могућем облику. Према ономе што кажу Турци, не постоји особа која је рођена, живела и образовала се у Турској,а да не зна бар један стих Јунуса Емреа. И стога не чуди што се када се желело да се његове песме прикажу на што лепши начин, посезало за калиграфијом.
Изложба, која ће бити приређена у „Свилари”, преставља радове који комбинују традиционалну калиграфију са модерном типографијом, односно са савременим ликовним изразима и дигиталном уметношћу. Да ли основна идеја ипак остаје иста — спој лепоте, духовности и писане речи?
Natalia Toropitsysna
– Без сваке сумње! Али треба напоменути и да је изложба интернационалног карактера. Наиме, реч је о радовима који су настали на међународним конкурсима које организује Анадолијски универзитет из Ескишехира, пошто је Јунус Емре рођен у близини Ескишехира, где се налази и његов музеј. Тако да је тај универзитет, симбoлично, покушао да на неки начин кроз ликовну уметност ода пошту свему ономе што је Јунус Емре радио. Ова изложба је, дакле, колекција радова који имају интернационални карактер и нису сви строго везани за исламску калиграфију, већ ту имате и латинично писмо, јер су се уметници из различитих делова света изразили на онакав начин на који су мислили да је најадекватнији да прикажу своја размишљања о Јунусу Емреу. Оно што је значајно за ову изложбу јесте да ми кроз њу можемо савременом човеку, различитим публикама – пошто изложба можда неће бити само приказана у Србији, него и у региону или у другим земљама света, где постоји огранак Института Јунус Емре – моћи да приближи оно што је он радио, како је размишљао… Јер углавном су у тим композицијама заступљене речи и стихови које је он написао или рекао, те се дошло до споја уметности речи кроз лепоту једног уметничког дела.
Bengisu Keleşoğlu
М. Стајић