Međunarodna konferencija „Neoavangarda: glas iz vremena” posvećena neoavangardnoj književnosti održana je u petak i subotu, 19. i 20. avgusta u Kulturnoj stanici Svilara u organizaciji izdavačke radionice Futura publikacije sa Pen-centrom. Konferencija je deo projekta „REKA – Jedna drugačija dunavska antologija” u okviru programskog luka Dunavsko more Evropske prestonice kulture.
Tema konferencije je neoavangardna književnost druge polovine XX veka i uzajamne internacionalne veze ovih književnih fenomena. Razgovarali smo o novosadskim neoavangardistima i književnicima posle Drugog svetskog rata, njihovom odnosu prema vlastitoj tekstualnosti i na koji način se menjala njihova paradigma. Pored novosadske, biće govora i o austrijskoj neoavangardi i neoavnagradnoj sceni mađarske manjine u Jugoslaviji.
Nova umetnička praksa, neoavangarda, tekstualizam, konceptualna umetnost, termini su koji su obeležili ona događanja na jugoslovenskoj umetničkoj sceni tokom šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka koja radikalno raskidaju sa poetikama umerenog modernizma, politički podržanim u tadašnjoj umetnosti.
Ova praksa pokretala je ontološka, epistemološka i institucionalna pitanja u umetosti i nastojala je da preformuliše tradicionalna shvatanja osnovnih pojmova kao što su umetničko delo, umetničko stvaranje, institucionalni karakter umenika/ce, uloga i modeli recepcije, status kritike, galerije, muzeja… Ona je inicirala je nove modele ponašanja i strategije življenja i stoga se istovremeno konstituisala i kao društvena praksa.
Istovremeno ali i sasvim decentralizovano, prakse nastaju u Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Zrenjaninu, Zagrebu i nešto kasnije i u Beogradu. Prva „žarišta” novih inicijativa, sa izuzetkom slovenačke situacije, nisu bila sa odgovarajućim institucijama, na primer, akademijama i bogatim kulturno-umetničkim tradicijama raspolagajućim vodećim centrima, nego manji i skromniji gradovi pomalo na periferiji kulturnog života (iz knjige Novosadski tekstualizam, Silvija Dražić).
Foto: Teodor Kopicl
