U subotu, 20. aprila u Kulturnoj stanici Svilara, otvorena je izložba fotografija Filipa Gurjanova, pod nazivom „Praha“. Najveći češki grad, jedan od najočuvanijih u Evropi, nazvan “majka svih gradova”, zbog bogatstva „Zlatni“, zbog tornjeva „Grad stotinu tornjeva“, glavni je junak Filipove postavke.
Prisutnima su se, pored autora, obratili i predsedavajući Foto-kino saveza Vojvodine Dušan Živkić i Nenad Lančuški, recenzent.
Grad u „srcu“ starog kontinenta, koji je privlačio Kafku, Mocarta, Ajnštajna, Dvoržaka, Vaclava Havela i druge, nova je adresa Novosađanina Gurjanova koji je sa pametnim telefonom u ruci krenuo praškim ulicama, starim jezgrom pod zaštitom UNESCO-a i modernim delovima grada, da bi zabeležio odabrane motive, svoje doživljaje, ali i samog sebe u odrazu nekog od brojnih izloga. Za najnoviju, četvrtu samostalnu izložbu, odabrao je 41 fotografiju Praga iz ličnog ugla, postavši narator vlastite vizuelne priče, odnosno fotografskih zabeležaka grada u koji se ulazi kao u romantičnu bajku.
Osim samog sebe, autor nam pokazuje spoj modernosti i tradicije Praga, s razlikom što se stara arhitektura Praga vidi uglavnom ili u refleksiji vodenih bara na ulici ili staklenog stola u kafiću i izloga ili kroz prozor zgrade. Dok je moderni Prag u neposrednom okruženju.
Tradicija se ovde poistovećuje sa prošlošću, uvek viđena kroz nešto moderno ili pak kroz odraz nečeg što je neposredno, zapažanje je Nenada Lančuškog u katalogu izložbe.
Na otvaranje je iz Češke stigao autor Filip Gurjanov, koji je doktorirao filozofiju o temi fenomenologije fotografisanja na Karlovom univerzitetu u Pragu i na Bečkom univerzitetu.
Kako Prag i gradski prizori izgledaju propušteni kroz vizuru Vašeg fotoaparata?
Gurjanov: Naravno, najdirektniji odgovor na ovo pitanje daće same fotografije. Ono što se ukratko o tome može kazati je da moj pristup teži da prikaže grad na jedan drugačiji, ,nenaviknuti’ način. Bilo da se radi o prikazivanju skrivenog detalja, posebnom uglu gledanja ili refleksiji, cilj je objediniti jednu zanimljivu vizuelnu celinu u ram fotografije koja će pružiti posmatraču estetski doživljaj.
Koliko je Prag zahvalan „model“ za fotografisanje?
Gurjanov: Veoma. Za fotografa je prava privilegija obitavati u gradu koji nudi toliko slojeva istorije i različitih arhitektonskih stilova. Prag je grad u kojem svaki njegov deo ima poseban duh i izgled, tako da se prilično različiti motivi i inspiracija mogu naći u Žižkovu, na Višehradu, Nuslama ili u starom gradu. Poznati motivi dobijaju drugačije nijanse u različitim vremenskim uslovima i dobima dana, a grad je dovoljno velik i šarenolik da se uvek mogu otkriti i novi motivi i pogledi na grad.
Iz kojih razloga i motiva ste se odlučili da koristite kameru mobilnog telefona, a ne fotoaparata?
Gurjanov: Prvo, odrastao sam uz digitalne fotoaparate i ne posedujem nostalgiju prema starijoj fotografskoj tehnici. Drugo i verovatno najbitnije, mobilni telefon je gotovo uvek uz mene i to znači da sam uvek u prilici da mogu da fotografišem ono što mi privuče pažnju u datom trenutku. To odgovara mom stilu koji podrazumeva ,spontano’ fotografisanje koje se rađa iz trenutka konkretne opservacije i koji ne zahteva prethodno planiranje.
Međutim, ovu prednost da u svakom trenutku mogu da napravim fotografiju (jer je telefon uvek uz mene) gledam da balansiram sa idejom da je posebnost trenutka i individualne fotografije jedino moguća ukoliko sam selektivan po pitanju šta zaista zavrednjuje moju pažnju. Nisam nikako ljubitelj hiperprodukcije fotografija koja je danas veoma rasprostranjen fenomen. Dnevno napravim svega nekoliko slika, od kojih sačuvam samo jedan izbor.
Da li ste i u kojoj meri „utkali“ sebe u praške slike?
Gurjanov: Fotograf nužno sebe upisuje u svoje slike, u najmanju ruku time što svojim telesnim i duhovnim prisustvom usmerava perspektivu rama i bira motiv za fotografisanje. Tu poentu ja sam želeo posebno da naglasim uključujući refleksije i senke na kojima se vidi i onaj koji fotografiše. Naravno, te fotografije ne služe samo da bi se gore pomenuta ideja plasirala, već one imaju i svoj poseban estetski rezultat: jedinstvene su po tome što čin fotografisanja i onaj koji fotografiše i sâm biva fotografisan i prezentovan u slici.
U našem vremenu selfija, svako je u mogućnosti da se bavi fotografijom. Vi ste ovoj umetnosti dali filozofski i naučni nivo. Iz kog aspekta ste osvetlili temu fenomenologije fotografisanja?
Gurjanov: Temu sam obradio u svojoj doktorskoj disertaciji pod nazivom Interkulturalna fenomenologija fotografisanja: sa Hajdegerom i Nišidom. Iako se ni nemački ni japanski mislilac nisu eksplicitno bavili temom fotografije, ja sam pokušao da njihove različite pojmove i teorijske ramove učinim produktivnim u konktekstu moje teme. Neki od aspekata koje sam obrađivao su vremenska i prostorna struktura fotografisanja, zatim uloga fenomenološke redukcije primenjene na fotografski čin (kod kojeg dolazi do promene pogleda na svet, sa jednog ,običnog’ ka fotografskom), uloga tela pri stvaranju fotografskih slika, i drugo.
U srži tematike uvek je odnos subjekta koji fotografiše i sveta koji mu se prikazuje, a taj odnos nužno je posredovan tehnikom, bilo da je ona analogni fotoaparat ili pametni telefon.
Svi zainteresovani izložbu će moći da pogledaju do 29. aprila.
Foto: Dušan Živkić
