„Prvih četrdesetak minuta lagano padamo u opuštajuće, hipnotičko stanje zaneseni rečima i mislima o strahovima, ali i o novim mogućnostima pred vremenom apokalipse“ – ovako pozorišna kritičarka Ana Tasić započinje svoj tekst o predstavi „Kao da kraj nije ni sasvim blizu“, spisateljice Maje Pelević, u režiji Nikole Zavišića, a koja je bila izvedena u Kulturnoj stanici Svilara, u okviru 66. Sterijinog pozorja.
Ova interaktivna predstava, koja „iskače“ iz standardnih okvira pozorišta na koja smo navikli, okuplja svega pet gledalaca koji svoje uloge započinju u garderobi. Glumaca nema, čuju se samo njihovi glasovi.
Predstava Bitef teatra na ovogodišnjem Sterijinom pozorju dobila je nagradu publike za najbolju predstavu. Kako kaže autorka Maja Pelević, pozorište već duže vreme prevazilazi klasične dramske okvire i ulazi u polje multimedije i interaktivnosti.
„Ono što je možda novo, bar što se pozorišta kod nas tiče, jeste upotreba VR tehnologije. Čini mi se da je to ono što publiku najviše iznenadi i zaista je odvede u neke drugačije, možda čak i bolje svetove. Ono što je ipak čini predstavom, a ne hepeningom, performansom ili video radom je jasno definisan okvir, ograničeno trajanje, ona nije predviđena da se u nju «ulazi i izlazi» već na neki način ima svoj početak, sredinu i kraj. U tom smislu mi se čini da je u pitanju pre upliv vizuelnih umetnosti u pozorište nego obrnuto“, istakla je Maja Pelević.
Ova spisateljica završila je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i doktorirala na Interdisciplinarnim studijama na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Dobitnica je nagrada „Borislav Mihajlović Mihiz“ za dramsko stvaralaštvo i „Slobodan Selenić“ za najbolju diplomsku dramu, pobednica konkursa Sterijinog pozorja za originalni dramski tekst „Možda smo mi Miki Maus“, dobitnica Sterijine nagrade za najbolji dramski tekst „Pomorandžina kora“ i nagrade na konkursu „UNIMA“ za najbolji originalni tekst „Nevidljiva“ za lutkarsko pozorište.
Sa Milanom Markovićem je 2012. realizovala projekat „Oni žive – u potrazi za nultim tekstom“. Napisala je, režirala, i u Bitef teatru izvela dramu „Posledice“, a u Narodnom pozorištu Beograd režirala je „Moje nagrade“ Tomasa Bernharda i svoj tekst „Bolivud“. Sa Olgom Dimitrijević uradila je predstavu „Sloboda je najskuplja kapitalistička reč“. Članica je projekta „Nova drama“, a poznata je po dramama: ESCape, Ler, Budite Lejdi na jedan dan, Beograd – Berlin, Pomorandžina kora, Ja ili neko drugi, Skočiđevojka, Možda smo mi Miki Maus, Čudne ljubavi, Posledice, Potpuno skraćena istorija Srbije (sa Slobodanom Obradovićem) i Nevidljiva. Njen novi komad „Testirano na ljudima“, koji je izašao neposredno pre pandemije, igra se u Ateljeu 212, u režiji Bojana Đorđeva.
Publika uživa u klasičnom pozorištu jer se tad opusti, a ovo je interaktivna predstava koja „tera“ gledaoca da učestvuje, izbacuje ga iz nekakvog uobičajenog ponašanja u pozorištu. Kako gledaoci, koji su ujedno i kreatori, reaguju?
Nije neophodno da je predstava klasična da bi se publika opustila. Vrlo je moguće „opustiti“ publiku i kad je predstava interaktivna, iako smatram da je svaka predstava interaktivna na svoj način, čak iako ne podrazumeva direktnu interaktivnost. Postoje, naravno, različiti načini da se publika uključi ili učestvuje u predstavi. U slučaju naše predstave mi zaista nismo hteli da to ni na koji način bude agresivno, niti da se od publike očekuje neki zadatak ili moranje. Mi smo zapravo hteli da se publika opusti najviše što može, da ne mora da učestvuje ako ne želi, ona može da leži, sluša, ne sluša, gleda, ne gleda, razmišlja, ne razmišlja, bude budna ili spava. U tom smislu smo joj ostavili potpunu slobodu da materijal doživi kako god hoće bez nekih preteranih putokaza i ograničenja. Što se samog ponašanja unutar prostora tiče bilo je raznih situacija. Zavisi naravno i od toga da li se ljudi poznaju ili ne. Bile su neke grupe gde su ljudi igrali, učestvovali, plivali, neki su samo ležali, slušali, bez previše kretanja, sve zavisi od toga ko se u prostoru nalazi i u tom smislu je svaka predstava na neki način drugačija u zavisnosti od samih učesnika.
Da li ste zadovoljni ishodom predstave, koja je napravljena u specifičnim okolnostima, ograničenja broja publike na pet?
Ograničenje od pet ljudi je bilo uslovljeno raznim okolnostima – od pandemije do veličine prostora i nemogućnosti da se tehnički izvede predstava za preveliki broj ljudi jer koristimo VR tehnologiju koja opet ima svoja ograničenja. Ali je na kraju ispalo dobro što je za mali broj ljudi jer smatramo da ovakva vrsta predstave i treba da se dešava u intimnoj atmosferi, želeli smo da se u tom ograničenom prostoru makar na sat vremena obrazuje jedna mala privremena zajednica. Da li smo to postigli, to je na publici da kaže, ali sudeći po dosadašnjim utiscima, čini mi se da bar delimično jesmo.
Da li je takav, nametnut obrazac, iznedrio nešto što niste očekivali?
Zapravo ništa nismo ni mogli da očekujemo jer smo prvi put radili ovako nešto. Svesni smo bili da mnoge stvari mogu da pođu po zlu, pre svega u tehničkom smislu. Mislim da nam je to i bio najveći izazov jer smo se suočili sa tehnologijom koja je prilično nova. Takođe, nismo znali kako će publika reagovati na VR naočare, video, zvuk, da li će im prijati, da li će im možda pozliti od toga. Zato smo imali «probnu» publiku koja nam je prenosila svoje utiske i u odnosu na to smo modifikovali neke stvari. Što se tiče samog učestvovanja publike, to zaista nije ništa novo, tako u principu izgleda bilo koja poseta nekom muzeju savremene umetnosti. Ja i dalje tvrdim da vizuelna umetnost ide najviše u korak sa vremenom i da pozorište treba što više da se ugleda na nju.
Da li je budućnost pozorišta odnos mašina-gledalac kreator predstave?
Zanimljivo će biti posmatrati šta će se sa pozorištem kao formom dešavati u narednim decenijama, kako nas tehnologija bude polako gutala. Da li će ono naći način da iskoristi tu tehnologiju za nešto plemenito, da je na neki način hajdžekuje od zlih korporacija ili će je ignorisati i nastaviti da funkcioniše po starom principu „oči u oči“. Kad je počela pandemija i kad su nam se životi prebacili na internet bila sam na trenutak ubeđena da je to kraj pozorišta kao takvog i da se nikad više nećemo vratiti na isti način u pozorišne sale. Možda je to bila i neka moja mala skrivena želja jer već duže vreme moram priznati retko osetim uzbuđenje u „klasičnom“ pozorištu. Ali evo stvari su se vratile u „normalu“. Tzv. nova normalnost nije dugo trajala, mada možda je to samo naizgled. Možda se promena već dešava, a da je mi nismo ni svesni. To bi mi čak bilo logično. Veštačka inteligencija radi i kad mi spavamo i ko zna kakve planove ima za pozorište, samo to još uvek nije došlo na red. Ako sada postoje virtuelni muzeji, zašto sutra ne bi postojalo i virtuelno pozorište? Ali opet sve te slike i dalje vise na nekim zidovima, i dalje neki ljudi čekaju u redovima da ih vide.
Ako ulogu gledalac-kreator postavimo kao imperativ pozorišta, gde će se nalaziti ostali pozorišni umetnici?
Ne postoji imperativ kao takav i ne verujem da će se desiti da se pozorište u potpunosti pretvori u neku svoju eksperimentalnu formu. Publika jako teško menja svoje navike. I dalje najviše voli da obuče skupe toalete i ode na mesto gde se od nje ne očekuje ništa osim da gleda pravo iz mraka i povremeno se nasmeje ili iznenadi. Tako da ćemo svi mi pozorišni umetnici još sigurno neko duže vreme imati čime da se bavimo.
Sve se vrti oko onoga što je suprotno pozorištu, a to je osećanje samoće – Kako ste vi proveli vreme u izloaciji i kako je samoća uticala na vas? Kako je vi osećate?
Meni je samoća jako prijala. Prijalo mi je i to što je svet na trenutak stao i što sam bila svesna da i drugi ljudi moraju, hteli ne hteli, da budu sami i da ne rade ništa ili da rade malo. Ljudi koji ne rade ništa nemaju ni vremena da zagađuju planetu. Ima rečenica iz naše predstave «Svet se očistio i na tim odsutnim mestima biljke su počele da rastu». Dok se u svetu naizgled ništa nije dešavalo, kad je privreda stala, kad su avioni prestali da lete – nebo, vazduh i mora su bila čistija nego ikad.
Generalno, kada radite, stvarate, pišete, u kojim okolnostima se to dešava? Da li vas mir u kući čini najproduktivnijom? Koje je vaše inspirativno mesto?
Zimi živim na moru, u Bečićima. Tamo, pored mora, uz zvuk talasa, juga i bure najviše volim da čitam, stvaram, pišem. Al opet, da drugi deo godine ne provodim u gradu, teško da bih imala o čemu da pišem. Tako da je to neka idealna kombinacija.
Dobitnica ste mnogobrojnih nagrada, između ostalih, jedne od najprestižnijih, Sterijine nagrade za najbolji dramski tekst „Pomorandžina kora“. Vaš tekst „Ja ili neko drugi“, u režiji Kokana Mladenovića, bio je postavljen na scenu SNP-a 2006. Vaš projekat „Kao da kraj nije ni sasvim blizu“ doveo vas je ponovo u Novi Sad. Kako vi vidite Novi Sad? Kakvo osećanje vas veže za Novi Sad?
Iskreno, imam problem sa ravnicom. Volim planine, brda, visoravni i kad duže vreme boravim u ravnici bilo koje vrste postajem nervozna i počinjem da ludim. Neki su meteoropate, ja patim od geografije i ne mogu toga da se oslobodim. Tako da kad god sam neko duže vreme poslom boravila u Novom Sadu, imala sam blage napade panike. Opet, imam drage ljude koji žive u Novom Sadu, ali bih se sa njima radije uvek srela npr. na Fruškoj Gori.
Naredne godine, Novi Sad će ponesti prestižnu titulu Evropske prestonice kulture, kako gledate na ovu titulu? Šta mislite, šta može doneti našem gradu?
Može doneti dosta evropskog novca za siromašne umetnike, a može doneti i korupciju, otimačinu i nepotizam. Biti kulturna prestonica „Tvrđave Evrope“ koja nam je svojim ponašanjem i pre i za vreme pandemije pokazala koliko je i sama ogrezla u ksenfobiju i nacionalizam i koliko nije spremna na solidarnost, baš i nije neka prevelika čast. U trenutku kada se ljudi i dalje dave po morima, žive u neuslovima po izbegličkim kampovima, kad se zdravstveni sistem u mnogim siromašnim državama Evrope raspada, a ujedno smo i na pragu nove velike ekonomske krize i ekološke katastrofe, nemamo baš čemu da se radujemo. Ako bi Novi Sad iskoristio svoju titulu da progovori kroz radove umetnika na te teme, to bi bilo mnogo bolje nego da se pravimo da se ništa ne dešava.
Foto: Uroš Dožić
