„Првих четрдесетак минута лагано падамо у опуштајуће, хипнотичко стање занесени речима и мислима о страховима, али и о новим могућностима пред временом апокалипсе“ – овако позоришна критичарка Ана Тасић започиње свој текст о представи „Као да крај није ни сасвим близу“, списатељице Маје Пелевић, у режији Николе Завишића, а која је била изведена у Културној станици Свилара, у оквиру 66. Стеријиног позорја.
Ова интерактивна представа, која „искаче“ из стандардних оквира позоришта на која смо навикли, окупља свега пет гледалаца који своје улоге започињу у гардероби. Глумаца нема, чују се само њихови гласови.
Представа Битеф театра на овогодишњем Стеријином позорју добила је награду публике за најбољу представу. Како каже ауторка Маја Пелевић, позориште већ дуже време превазилази класичне драмске оквире и улази у поље мултимедије и интерактивности.
„Оно што је можда ново, бар што се позоришта код нас тиче, јесте употреба ВР технологије. Чини ми се да је то оно што публику највише изненади и заиста је одведе у неке другачије, можда чак и боље светове. Оно што је ипак чини представом, а не хепенингом, перформансом или видео радом је јасно дефинисан оквир, ограничено трајање, она није предвиђена да се у њу «улази и излази» већ на неки начин има свој почетак, средину и крај. У том смислу ми се чини да је у питању пре уплив визуелних уметности у позориште него обрнуто“, истакла је Маја Пелевић.
Ова списатељица завршила је Факултет драмских уметности у Београду и докторирала на Интердисциплинарним студијама на Универзитету уметности у Београду. Добитница је награда „Борислав Михајловић Михиз“ за драмско стваралаштво и „Слободан Селенић“ за најбољу дипломску драму, победница конкурса Стеријиног позорја за оригинални драмски текст „Можда смо ми Мики Маус“, добитница Стеријине награде за најбољи драмски текст „Поморанџина кора“ и награде на конкурсу „УНИМА“ за најбољи оригинални текст „Невидљива“ за луткарско позориште.
Са Миланом Марковићем је 2012. реализовала пројекат „Они живе – у потрази за нултим текстом“. Написала је, режирала, и у Битеф театру извела драму „Последице“, а у Народном позоришту Београд режирала је „Моје награде“ Томаса Бернхарда и свој текст „Боливуд“. Са Олгом Димитријевић урадила је представу „Слобода је најскупља капиталистичка реч“. Чланица је пројекта „Нова драма“, а позната је по драмама: ESCape, Лер, Будите Лејди на један дан, Београд – Берлин, Поморанџина кора, Ја или неко други, Скочиђевојка, Можда смо ми Мики Маус, Чудне љубави, Последице, Потпуно скраћена историја Србије (са Слободаном Обрадовићем) и Невидљива. Њен нови комад „Тестирано на људима“, који је изашао непосредно пре пандемије, игра се у Атељеу 212, у режији Бојана Ђорђева.
Публика ужива у класичном позоришту јер се тад опусти, а ово је интерактивна представа која „тера“ гледаоца да учествује, избацује га из некаквог уобичајеног понашања у позоришту. Како гледаоци, који су уједно и креатори, реагују?
Није неопходно да је представа класична да би се публика опустила. Врло је могуће „опустити“ публику и кад је представа интерактивна, иако сматрам да је свака представа интерактивна на свој начин, чак иако не подразумева директну интерактивност. Постоје, наравно, различити начини да се публика укључи или учествује у представи. У случају наше представе ми заиста нисмо хтели да то ни на који начин буде агресивно, нити да се од публике очекује неки задатак или морање. Ми смо заправо хтели да се публика опусти највише што може, да не мора да учествује ако не жели, она може да лежи, слуша, не слуша, гледа, не гледа, размишља, не размишља, буде будна или спава. У том смислу смо јој оставили потпуну слободу да материјал доживи како год хоће без неких претераних путоказа и ограничења. Што се самог понашања унутар простора тиче било је разних ситуација. Зависи наравно и од тога да ли се људи познају или не. Биле су неке групе где су људи играли, учествовали, пливали, неки су само лежали, слушали, без превише кретања, све зависи од тога ко се у простору налази и у том смислу је свака представа на неки начин другачија у зависности од самих учесника.
Да ли сте задовољни ишодом представе, која је направљена у специфичним околностима, ограничења броја публике на пет?
Ограничење од пет људи је било условљено разним околностима – од пандемије до величине простора и немогућности да се технички изведе представа за превелики број људи јер користимо ВР технологију која опет има своја ограничења. Али је на крају испало добро што је за мали број људи јер сматрамо да оваква врста представе и треба да се дешава у интимној атмосфери, желели смо да се у том ограниченом простору макар на сат времена образује једна мала привремена заједница. Да ли смо то постигли, то је на публици да каже, али судећи по досадашњим утисцима, чини ми се да бар делимично јесмо.
Да ли је такав, наметнут образац, изнедрио нешто што нисте очекивали?
Заправо ништа нисмо ни могли да очекујемо јер смо први пут радили овако нешто. Свесни смо били да многе ствари могу да пођу по злу, пре свега у техничком смислу. Мислим да нам је то и био највећи изазов јер смо се суочили са технологијом која је прилично нова. Такође, нисмо знали како ће публика реаговати на ВР наочаре, видео, звук, да ли ће им пријати, да ли ће им можда позлити од тога. Зато смо имали «пробну» публику која нам је преносила своје утиске и у односу на то смо модификовали неке ствари. Што се тиче самог учествовања публике, то заиста није ништа ново, тако у принципу изгледа било која посета неком музеју савремене уметности. Ја и даље тврдим да визуелна уметност иде највише у корак са временом и да позориште треба што више да се угледа на њу.
Да ли је будућност позоришта однос машина-гледалац креатор представе?
Занимљиво ће бити посматрати шта ће се са позориштем као формом дешавати у наредним деценијама, како нас технологија буде полако гутала. Да ли ће оно наћи начин да искористи ту технологију за нешто племенито, да је на неки начин хајџекује од злих корпорација или ће је игнорисати и наставити да функционише по старом принципу „очи у очи“. Кад је почела пандемија и кад су нам се животи пребацили на интернет била сам на тренутак убеђена да је то крај позоришта као таквог и да се никад више нећемо вратити на исти начин у позоришне сале. Можда је то била и нека моја мала скривена жеља јер већ дуже време морам признати ретко осетим узбуђење у „класичном“ позоришту. Али ево ствари су се вратиле у „нормалу“. Тзв. нова нормалност није дуго трајала, мада можда је то само наизглед. Можда се промена већ дешава, а да је ми нисмо ни свесни. То би ми чак било логично. Вештачка интелигенција ради и кад ми спавамо и ко зна какве планове има за позориште, само то још увек није дошло на ред. Ако сада постоје виртуелни музеји, зашто сутра не би постојало и виртуелно позориште? Али опет све те слике и даље висе на неким зидовима, и даље неки људи чекају у редовима да их виде.
Ако улогу гледалац-креатор поставимо као императив позоришта, где ће се налазити остали позоришни уметници?
Не постоји императив као такав и не верујем да ће се десити да се позориште у потпуности претвори у неку своју експерименталну форму. Публика јако тешко мења своје навике. И даље највише воли да обуче скупе тоалете и оде на место где се од ње не очекује ништа осим да гледа право из мрака и повремено се насмеје или изненади. Тако да ћемо сви ми позоришни уметници још сигурно неко дуже време имати чиме да се бавимо.
Све се врти око онога што је супротно позоришту, а то је осећање самоће – Како сте ви провели време у излоацији и како је самоћа утицала на вас? Како је ви осећате?
Мени је самоћа јако пријала. Пријало ми је и то што је свет на тренутак стао и што сам била свесна да и други људи морају, хтели не хтели, да буду сами и да не раде ништа или да раде мало. Људи који не раде ништа немају ни времена да загађују планету. Има реченица из наше представе «Свет се очистио и на тим одсутним местима биљке су почеле да расту». Док се у свету наизглед ништа није дешавало, кад је привреда стала, кад су авиони престали да лете – небо, ваздух и мора су била чистија него икад.
Генерално, када радите, стварате, пишете, у којим околностима се то дешава? Да ли вас мир у кући чини најпродуктивнијом? Које је ваше инспиративно место?
Зими живим на мору, у Бечићима. Тамо, поред мора, уз звук таласа, југа и буре највише волим да читам, стварам, пишем. Ал опет, да други део године не проводим у граду, тешко да бих имала о чему да пишем. Тако да је то нека идеална комбинација.
Добитница сте многобројних награда, између осталих, једне од најпрестижнијих, Стеријине награде за најбољи драмски текст „Поморанџина кора“. Ваш текст „Ја или неко други“, у режији Кокана Младеновића, био је постављен на сцену СНП-а 2006. Ваш пројекат „Као да крај није ни сасвим близу“ довео вас је поново у Нови Сад. Како ви видите Нови Сад? Какво осећање вас веже за Нови Сад?
Искрено, имам проблем са равницом. Волим планине, брда, висоравни и кад дуже време боравим у равници било које врсте постајем нервозна и почињем да лудим. Неки су метеоропате, ја патим од географије и не могу тога да се ослободим. Тако да кад год сам неко дуже време послом боравила у Новом Саду, имала сам благе нападе панике. Опет, имам драге људе који живе у Новом Саду, али бих се са њима радије увек срела нпр. на Фрушкој Гори.
Наредне године, Нови Сад ће понести престижну титулу Европске престонице културе, како гледате на ову титулу? Шта мислите, шта може донети нашем граду?
Може донети доста европског новца за сиромашне уметнике, а може донети и корупцију, отимачину и непотизам. Бити културна престоница „Тврђаве Европе“ која нам је својим понашањем и пре и за време пандемије показала колико је и сама огрезла у ксенфобију и национализам и колико није спремна на солидарност, баш и није нека превелика част. У тренутку када се људи и даље даве по морима, живе у неусловима по избегличким камповима, кад се здравствени систем у многим сиромашним државама Европе распада, а уједно смо и на прагу нове велике економске кризе и еколошке катастрофе, немамо баш чему да се радујемо. Ако би Нови Сад искористио своју титулу да проговори кроз радове уметника на те теме, то би било много боље него да се правимо да се ништа не дешава.
Фото: Урош Дожић
